Ja varam, ti varaš, on vara. Njegov jezik u tuđim ustima i odgovori na koje nisam bio spreman. Što kada prvi dojam - prevari?

 Od kad sam se zadnji put javio imam novu frizuru. I bio sam na putovanju u Parizu. Otišao sam solo na adventu na Gatu i još uvijek nisam probao Dubai čokoladu. 

Snimio sam reklamu za firmu za koju radim i iskakao iz paštete. I Instagram storyja. 

U kinu sam pogledao Gladijatora, bio optužen za diskriminiraju na nacionalnoj osnovi, zaljubio se, mislio da sam pronašao ono što sam tražio i na kraju - skužio šta radim krivo.

I odlučio da ću tako i nastaviti.

Malo je falilo da se ovo uopće ne desi.

Najviše vremena u danu provodim na poslu. Tamo sam okružen velikim brojem ljudi s kojima sam stalno u interakciji. Neki su radni kolege, neki klijenti, ali bez obzira na to - prema svima se trudim biti ljubazan i fin.

Kad kažem trudim - svjestan sam toga da sam ponekad malo manje ljubazan, a malo više neljubazan - ali ipak sam samo čovjek.

Jedan dan, taman kad sam u ruke uzimao torbu i pripremao se da izađem na kavu, zaustavio me jedan gospodin.

Malo stariji, vrlo visok i prilično naočit. I taman kad sam skužio da oko mene nema nikoga kome bi ga mogao proslijediti, bio sam prisiljen reći:

“Dobro jutro, izvolite!”

Bio je u problemu kojeg smo mi prouzročili. Situacija je bila prilično komplicirana, pa sam ga morao tražiti da mi pusti svoj broj kako bih ga mogao kontaktirati kada provjerim situaciju s našom upravom u Zagrebu.

“Gospodine, ja vas razumijem, ali procedura je takva da moram prvo provjeriti sve s uredom, pa ću vas naknadno nazvati. Stvarno mi je žao.”

Takvi klijenti su obično jako nervozni i žele sve “sad odmah”, ali ovaj gospodin je bio jako strpljiv i pun razumijevanja. 

Pustio mi je svoj broj i krenuo prema izlazu. Ja sam pokupio svoje stvari i također krenuo prema izlazu, ali ne liftom nego stepenicama. 

Na samom izlazu ponovo sam ga trefio, na što mi je u prolazu dobacio “idući put kava!” i namignuo.

Na kavi sam se bacio na telefon i provjeru što sve trebam napraviti i nekim čudom, za 15ak minuta sam sve rješio i nazvao gospodina da se vrati, da mu riješimo problem.

“Pa evo taman nešto obavljam u gradu, pa se vratim kroz pola sata.”

Nije prošlo niti 20 minuta kada me nazvao i rekao da se vratio. A ja sam ustao od stola i dojurio da me ne čeka. 

Naravno da sam se više puta ispričao, ali on me uvjeravao da nema potrebe za isprikom i zahvaljivao na brzoj reakciji. Uskoro smo sve rješili, a nakon dva sata, gospodin mi je poslao i SMS.

“Još jednom hvala na brzoj reakciji i pomoći. Volio bih da vas mogu negdje i službeno pohvaliti jer sam stvarno ugodno iznenađen vašim trudom i ljubaznošću. 

Lp,

Ime i prezime”

Na to sam mu ja odgovorio da zaista nema potrebe zahvaljivati se, jer smo ipak mi ti koji su pogriješili, te da je ovo najmanje što smo za njega mogli učiti i da se veselim ponovnom susretu u knjižnici.

Mislio sam da će to biti sve, međutim on mi je ponovo odgovorio i najavio da će se sigurno vratiti - sad kad se uvjerio da smo toliko ljubazni. 

Okej, tada sam podvukao crtu i nisam dalje ništa odgovarao.

Alen, 42

Dobro, ništa mu nisam odgovorio, ali morao sam iskoristit priliku da ga malo stalkam na FaceBooku i Instagramu.

Priznajem, u nekom trenutku sam imao osjećaj kao da me lik konta, ali to mi je djelovalo totalno nestvarno obzirom na to da je lik hetero 1/1. Bez imalo sumnje. A opet, čudi mi da bi se neki hetero muškarac upustio u neko takvo dopisivanje samnom.

Zašto samnom? Pa zato jer se na meni odmah vidi da me zanimaju dečki, a nijedan str8 muškarac mi ne bi htio dati povoda da tako nešto pomislim - vrlo jednostavno.

Ali, moj zaključak je bio da Alen samo ne zna pročitati prostoriju i uopće ne zna prepoznati gej energiju. I to je okej. Ljudi se generalno ne opterećuju takvim stvarima. 

Ja sam zabrijao. Točka.

Dan sam nastavio sasvim uobičajeno. I dan i tjedan.

U međuvremenu sam bio na jednom dejtu s Grindra koji nije baš slavno završio, ali to i nije neka novost.

Idući vikend letio sam za Pariz. I napokon osjetio da negdje pripadam, da sam na pravom mjestu.

Jel znaš šta je Pariški sindrom?

To ti je psihološko stanje koje pogađa neke Japance kad posjete Pariz i shvate da se grad ne podudara s njihovim idealiziranim očekivanjima. Navodno, Francuska čak ima i posebnu telefonsku liniju za japanske turiste koji dožive to stanje.

Ja stvarno ne kužim šta ti ljudi očekuju od Pariza, ali kod mene se desilo potpuno suprotno. Kad sam izašao iz metroa i prvi put vidio osvijetljeni Eiffelov toranj - počeo sam plakati.

Sreća, radost, ponos i istovremeno tuga jer sam svjestan da sam tamo samo tri dana. Svi ti osjećaji su me obuzeli i nisam mogao suspregnuti suze. 

Kad sam se vratio kući i shvatio da kreće povratak u stvarnost, opet sam se rasplakao. 

Tako je prekrasan osjećaj negdje pripadati. Osjećati se slobodno i ne brinuti izgledam li previše gej na cesti dok hodam, smijem li se preglasno i prvi put u životu imati feeling da ne iskačem. 

Oke, sad dosta patetike.

Uglavnom, bilo mi je prekasno i preporučam ti da mu daš šansu. 

Kad sam se vratio na posao nakon Pariza, prvi dan mi je bilo baš teško i jedva sam čekao pauzu da curama malo pokazujem slike, prepričavam doživljaje i sam sebe podsjetim kako život može biti lijep, pa makar i na tri dana.

Prošao je cijeli tjedan u mom sanjarenju o Parizu, pa sam zaključio da su smisao života - putovanja.

Možda ne svačijeg, ali mog da. 

I onda sam si uplatio London. Siječanj 2025.

Sva sreća da jesam, jer se idući tjedan desio pravi reality check.

Prvo mi se pokvarila klima na koju se grijem u sobi. Onda mi je HEP poslao uplatnicu razlike od struje za ljetno obračunsko razdoblje. Onda je pala kiša i malo vode mi je procurilo u auto kroz spoj vjetrobranskog stakla i krova. A taman dolaze blagdani i sezona božićnih poklona. 

Nova klima? Diners.

Razlika od struje? Keš.

Auto? Morat će malo pričekati. 

“A za sve ostalo - tu je MasterCard!”

Nema veze. Rješit ću i to. 

I taman kad sam pomislio da je sve crno i da ću “otkazati” Božić ove godine (jer za London je već kasno), firma nam je isplatila božićnicu. I odjednom smo svi bili tako ponosni što smo njeni zaposlenici.

Kakvi Hipokriti. XD 

Par dana kasnije imali smo i božićnu večeru i sve se nekako učinilo ljepše. Malo smo jeli, malo cugali, družili se i odjednom je bilo 2 ujutro, a ja mene je čekao Teams sastanak ujutro u 7.

Ujutro sam bio ljut sam na sebe jer nisam ranije otišao doma i jedva sam dočekao da svi skupa odemo na kavu i pregledamo fotke od sinoć, prokomentiramo tko je što nosio, kakva muzika se slušala i ostale aktualne tračeve. 

Kad sam se vratio u ured, zaustavila me kolegica i rekla da je baš maloprije bio jedan visoki gospodin i ostavio mi Rafaelo. “Kaže da je bio jako zadovoljan tvojom uslugom prije nekih mjesec dana i da si mu jako pomogao.”

A meni je odmah bilo jasno da je to Alen, pa sam joj pred drugim kolegicama (bez imalo razmišljanja) rekao “aaa, znam koji je to gospodin, baš ću mu zahvaliti”.

I onda su me svi prisutni čudno pogledali, a jedan kolega me pitao “a kako ćeš mu se zahvaliti?”

“Pa poslat ću mu poruku. Imam njegov broj od kad smo imali onu situaciju s pogrešnim obračunom.”

Par minuta kasnije, otišao sam na wc i sjeo da malo razmislim. Više uopće nisam bio pospan i prevrtio sam onaj dan iznova i iznova. Svaku rečenicu, svaki pogled, susret na izlazu, “idući puta kava”, SMSovi…

Što ako se on meni stvarno upucavao i sad je ovo bio lowkey potez u kojem me, bez pritiska, poziva na dejt? Donio mi je čokoladice, mene nije bilo, a on zna da ja imam njegov broj jer smo se već dopisivali. Sada je sve na meni. Ako mu se ne zahvalim i ništa ne napišem - nikom ništa. To će biti odjeb. A ako mu zahvalim, to može biti zeleno svjetlo za nešto dalje.

Ili sam možda ipak sve pogrešno shvatio?

“Hvala Vam na Rafaelu, stvarno niste trebali. Meni je to ipak samo posao i drago mi je da sam Vam uspio pomoći. Nadam se da se uskoro opet vidimo u knjižnici.”

Pristojno, odmjereno, a ako sam ipak krivo shvatio poruku - barem se neću izblamirati.

Dva sata kasnije, kad sam već bio uvjeren da sam totalno krivo shvatio sve signale - dolazi odgovor.

“Naravno da je trebalo. I ne samo Rafaelo, nego i cijeli ručak. Doduše, možda ne moramo nužno čekati na susret u knjižnici.”

I tada mi je bilo jasno da sam dobro pročitao prostoriju.

 

Nekoliko dvosmislenih SMSova kasnije, prešli smo na “ti” i prebacili se na Viber. A ja sam bio oduševljen idejom da sam upoznao nekog van Grindra na potpuno drugačiji način. Bez drame, s malo uzbuđenja i puno napetosti. 

Idućih par dana smo tipkali, a ja sam baš bio veseo. Svako jutro bi mi poželio dobro jutro, javljao mi se kroz dan, rekao da će me jedan dan dočekati Bajadera baš kao i Rafaelo.

U nedjelju me pozvao na dejt. U kino.

“Nisam bio u kinu 6 godina, baš bi mi bilo drago da odemo skupa.” I ja sam naravno pristao.

U nedjelju je cijeli dan padala kiša, a ja sam se svejedno baš veselio dejtu.

Kad sam napokon sjeo u auto da krenem, dočekalo me neugodno iznenađenje - ono propuštanje vode koje sam spomenuo prije - sad se toliko proširilo da mi je cijeli prednji dio bio mokar. Volan, ekran, sve tipke, mjenjač… sve je bilo natopljeno.

I sva sreća da idemo u Tower, pa da se u garaži malo osuši. A poslije filma sam mislio doma na Taxi, da ostane cijelu noć u garaži.

Kad sam se našao s Alenom, prepričao sam mu situaciju koju sam imao s autom. On nije ni trepnuo i samo je rekao “ništa ne brini, meni ti frend radi u Porscheu. Odvezi auto sutra tamo i napravit će ti ga odmah. Ionako mi je dužan neku uslugu. A večeras ću te ja odbacit doma.”

Ja sam naravno rekao da stvarno nema potrebe za takvom gestom i da ću se ja već nekako snaći, ali to njemu nije dolazilo u obzir. Nije mi čak dozvolio niti da platim kokice i kolu. 

Prije nego je film počeo malo smo pričali i zezali se, upoznavali se u skroz drukčijem okruženju. Bez formalnosti, persiranja, odijela, papira i službenih isprika. Samo smijeh, flert i leptirići. 

Skužio sam da me Alen svako malo gleda za vrijeme filma i samo sam čekao kad će me uhvatiti za ruku. 

Ali nije. Možda zato jer nije htio, a možda zato jer mu je bilo bed zbog ljudi koji su sjedili pored nas.

A možda je samo smatrao da je to malo prerano.

Poslije kina odbacio me doma. U autu sam očekivao da bi se ipak nešto moglo desiti. Bez drugih ljudi, na njegovom terenu… vidjelo se na njemu da je jako nervozan i kao da bi nešto htio, ali se suzdržava. A ja stvarno nisam znao kako da mu dam do znanja da smije to što želi i da ja to isto želim.

Moja mama uvijek kaže “muškarcima nikad ne smiješ otvoreno pokazati zainteresiranost jer onda im više nećeš biti zanimljiv”. Tako da sam se ja ponašao totalno cool i čekao njegov prvi korak. Koliko sam mogao.

Ali ovog ga puta - ipak nije bilo.

“Bilo mi je jako lijepo večeras. Volio bih da to ponovimo. Javit ću ti se.” 

I idući dan mi se stvarno i javio. Nakon malo zajebancije i razmjene dojmova od večeri prije, rekao sam mu da me malčice razočarao s tim što me nije ni uhvatio za ruku u kinu, na što mi je on rekao da je htio, ali mu je bilo bed ako ja to ne bi htio i odbijem ga. 

Naravno da mi to ne bi smetalo. 

Alen je bio točno onakav muškarac kakvog sam htio. Fizički me privlačio i imali smo baš dobar vibe. Bilo je puno zajedničkih tema za razgovor i osjetila se ta nevjerojatna napetost među nama. 

Ono kad nekog baš jako jako želiš i jednostavno osjetiš da i ta osoba isto toliko želi tebe, ali oboje se suzdržavate i baš zbog toga - ta želja postaje sve veća i veća.

Paa.. moja želja za njim je postajala sve veća što smo se više dopisivali. A siguran sam da je tako bilo i kod njega. Barem po porukama koje mi je slao.

“Zažvalio bi te sada.”

“Neću ti dat mira idući put.”

“Želim te sad kraj sebe.”

A neke ću ipak zadržati za sebe. :P

Na Badnjak mi je rekao da želi ići negdje na lampice, pa sam ja predložio Opatiju. 

“Spremi se, pokupim te za sat vremena.” I ja sam obukao svoj ugly Christmas sweater s ugrađenim LED lampicama koje se smiju prat u veš mašini (čudo tehnologije) i bio spreman za 40 minuta.

Kad me pokupio, prvo mi je pružio čokoladu.

“Evo jedna sitnica za tebe.”

I sva sreća da sam ponio Ferrero Rocher koji sam dobio par dana ranije od mamine prijateljice koje nam je došla na kavu, jer inače bi mi bilo jako neugodno da mi je on dao čokoladu, a ja njemu ništa.

Taj Ferrero je trebao biti “hvala” za sve one grandiozne geste od prije. Od njega stvarno nisam ništa očekivao i jako me ugodno iznenadio.

Uskoro smo se vozili prema Opatiji i počeli razgovarati o prošlim vezama, odrastanju, sazrijevanju, ambicijama i željama za budućnost…

Kasnije smo sjeli na cugu koju mi (opet) nije dozvolio da platim. Bilo mi je malo bed radi toga, ali opet - bio je jako lijepi osjećaj da te netko tako tetoši.

“Zašto ti voliš starije dečke? Šta te kod njih privlači?”

-“Paaa… Nije da imam neki fetiš na starije muškarce. Prije svega me privlači stabilitet, zrelost i sigurnost koje mi stariji muškarac može pružiti. Ne radi se tu o godinama, nego o osjećaju koji te godine mogu pružiti.”

-“Ne brini, ja ću te paziti ;)”

Evo, tko se u ovakvoj situaciji ne ni rastopio i pokazao interes - neka prvi baci kamen.

Mama, ja se sjećam šta si ti meni govorila, ali kako da ostanem ravnodušan na tako nešto??

Ne znam kako smo točno došli do dijela kada mi se Alen otvorio i priznao kako je prevario dečka s kojim je bio 15 godina u vezi. Da mu nije žao i da bi opet to ponovio.

Nisam očekivao nešto tako, pogotovo ne od njega, pa sam ostao malo zatečen. Ja mislim da prevara baš nije nešto tako bezazleno i usputno, a pogotovo ne nešto za što bi se vezao stav “nije mi žao i opet bi to ponovio”. 

Okej, ja ne znam što se u toj vezi dešavalo da je dovelo do toga, ali teško mi je pronaći neko razumijevanje za to. Na kraju dana, uvijek stavim sebe u ulogu prevarene osobe. Kako bi se ja osjećao? 

E pa upravo tako. 

“Ti to ne razumiješ jer nisi nikad bio u ozbiljnoj vezi. Ti procjenjuješ život na temelju filmova. Ne možeš me zbog toga osuđivati. U životu ćeš ljudima djelovati puno zrelije ako kritički razmisliš prije nego nešto samo izjaviš.”

Wait, what?

Da mi ovako nešto kaže netko tko me ni najmanje ne zanima - vjerojatno bi imao spreman odogovor. Obzirom na to da mi se on sviđa i da mi je do tad ostavio potpuno drugačiji dojam, ostao sam zatečen.

Ne sjećam se ni šta sam odgovorio na to. Valjda sam imao blackout.

Uskoro smo nastavili šetnju po Angiolini i gledali lampice. 

“Nije okej da me samo tako osudiš radi nečeg o čemu ne znaš ništa. Evo moja stara na primjer. Nju je moj otac tukao. Šta bi ja nju trebao osuđivati jer ga nije ostavila? Pa voljela ga je, neće ga ostaviti samo zbog toga što ju jedanput-dvaput godišnje ošamari. Šta smo trebali odmah zvati udruge za zaštitu žena i ostale pizdarije…?”

Ha?!

Šok. I vjeverica.

Lampice na mom božićnom džemperu su se samo ugasile, a ja sam se osjećao kao malo dijete kojem je netko rekao da ove godine nema Djeda Božićnjaka. Doslovno. 

Lik je upravo normalizirao prevaru i zlostavljanje u obitelji i naljutio se na mene jer sam rekao da mi to nije normalno.

Što više razmišljam o tome, to mi je bilo sve čudnije. 

Nisam mu ništa odgovorio, a vibe je do kraja večeri bio hladniji. Više se baš nismo smijali i dotakli smo neke čudne teme za dejt badnje večeri.

Na pozdravu mi se zahvalio, rekao da mu je bilo lijepo i da moramo ponovit. I ja sam njemu to rekao, iako nisam bio siguran da li to stvarno mislim.

Jako je tanka granica između toga “želim da me poljubi i uhvati za ruku” i “lik nije normalan”.

Osim što nisam znao želim li išta više od njega, nisam više bio siguran niti želi li on išta od mene nakon što me nije dotaknuo cijelu večer nakon svih onih poruka i izjava.

Kad sam došao doma uhvatila me neka tjeskoba. Otišao sam ravno u krevet i pokušao zaspati. Cijelu noć sam jako loše spavao i probudio se u 6.40.

Nisam znao koji bi bio točan trenutak za tako nešto, but there it was - Božić 2024 - kada sam prvi put rekao mami da sam upoznao nekoga tko mi se jako sviđa i da sam sad malo razočaran. 

Nakon jutarnje kave otišli smo u grad na šetnju po Terminalu i razgovor o svemu. A tad sam shvatio da je problem u meni.

Kad sam sretan, svi oko mene znaju da sam sretan. Kad sam tužan, svi oko mene osjete da sam tužan. Kad mi ideš na živce, vidjet ćeš mi to na faci. A kad mi se sviđaš - ja ti to nikada neću morati reći. 

Prelako se emocionalno uključim u takva poznanstva. Ne samo takva, nego općenito.

Kad mi neki radni kolega s kojim sam bio dobar na poslu da otkaz - ja plačem u wcu. Bude mi teško. Kad mi je frendica prekinula s dečkom, ja sam bio tužan jer sam postao dobar i s njim, a oni su bili baš skladan par. 

Ja nekad plačem kad mi završi serija koja mi se jako svidjela jer sam se povezao s likovima. 

Znam da to većini zvuci čudno, ali ja sam jednostavno takav. U mom srcu nema mjesta za svih, ali kada mi se netko svidi, jako mi puno znači.

 

Je li to loše? 

U situacijama u kojima odnosi završavaju - za mene je. Kad netko ode, ja osjetim prazninu, ali tako barem znam da je tamo bilo nešto stvarno. Nažalost (ili na sreću), ja znam samo tako - iskreno i s puno angažmana. 

A najgore što mogu dobiti natrag je - ništa. 

 

Želim ti sretan Božić. I puno ljubavi u novoj godini.

XOXO