“Izgužvana svila, u krvi pet promila“ ili “Hejteri bez hita sede kući u pidžami, a u klubu La Miami.“ Kako je inflacija pojela čak i burek kod Braće?

 Već mjesecima slušam o tom nekom novom “ful kul“ klubu koji se otvorio u gradu pred kraj prošle godine. Concept. 

“Ajme moramo ić jednu večer tamo! Čula sam da petkom imaju i DJ-a i bude baš dobra zabava!“ - ja inače nisam neki partijaner, ali moja prijateljica Lana je uvijek prisutna u svim novootvorenim kafanama u gradu.

Ili kako ona kaže - “istražuje nova Instagram friendly mjesta u gradu“. 

“Ajde daaaj, ne budi takav party pooper!“ - svaki put mi to kaže kad sam skeptičan prema nekoj njenoj ideji, ali na kraju uvijek nekako pristanem. Još uvijek ne znam je li to zato što ju toliko volim, ili samo volim zadovoljavat tuđe potrebe.

… i ovo je sad zazvučalo ‘kind of’ pogrešno. XD

Ali kužiš šta sam mislio, no??

“Oke, a kakvu muziku tamo puštaju?“

-“Ma baš ono šta ti voliš - strano, mainstream, a petkom imaju i DJ-a, plus stavljaju i prskalice u one velike posude u kojima nose led i cugu na stol. Zamisli kako će to tek dobro izgledati na storyju!“

Svatko normalan, imalo skeptičan, iskoristio bi to čudo moderne tehnologije zvano Google i malo pročačkao o kakvom se klubu radi, ali pogađaš - ja sam u tom trenutku zaboravio da imam mobitel.

“Nadam se da si mislila još nekakog zvat s nama ako si planirala ostat vani iza ponoći. Znaš da se ja tad pretvaram u bundevu i idem doma spavat.“

-“Pa mislila sam možda Doru i onog njenog Lakija - da ga napokon upoznamo. E, a trebali bi zvat i Martu - nismo ju zvali na rođendan ni ti, ni ja - totalni smo šupci.“

-“Misliš ti ju nisi zvala, ja svoj rođendan nisam ni slavio.“

-“Dobro, whatever, nije to sad bitno…“

-“Pa zovi i Andreja, doslovno ti nitko vani ne vjeruje da imaš dečka kad ga nikad nigdje ne vodiš sa sobom! XD“

I tako smo rezervirali stol sa šest stolica. Kraj wc-a. Kako romantično.

John Doe, XX

Lana se bavi marketingom u jednoj agenciji za mlade, nadobudne manekenke i uvijek izgleda kao da je slučajno ispala iz Dua Lipinog novog spota. Kad idemo van, taj njen modni izričaj dodatno dolazi do izražaja i uvijek me tjera da si budemo matchy-matchy.

Lanin dečko, Andrej, je najkul tip kojeg sam ikad sreo. Konstantno se sprda sa svakim koga sretne, vrhunac ljetne mode su mu kupaće na roze flamingose, kod pive mu je samo bitno da je hladna, a mene uvijek posprdno oponaša dok pijem Aperol na slamku. Ali bez obzira na to, svakome u svom prisutstvu pruža nevjerojatan osjećaj sigurnosti i zaštite. Otprilike kao da je svima nama tata koji nas čuva da nas netko ne istuče kad smo vani.

Dora je naša prijateljica i bivša kolegica sa starog posla na kojem smo svi troje skupa radili, a Laki je njen novi dečko s kojim hoda skoro godinu dana - a mi ga još nismo upoznali!

Nedopustivo, znam.

Martu smo oboje upoznali još u srednjoj školi, dok se Lana i ja uopće nismo poznavali. Ona nas je, zapravo, i upoznala. Uvijek je smatrala da je ona kuma našeg prijateljstva i da bez nje - ne bi bilo ni nas. S vremenom smo se Lana i ja počeli družiti puno intenzivnije nego Marta i ja ili Marta i Lana, pa je i to naše zajedničko prijateljstvo počelo nekako lagano blijediti. Ali zato se s vremena na vrijeme svi skupa nađemo i podružimo.

Tu večer sam se odlučio za crno satensko odijelo koje sam kupio još prije dvije godine u Guessu u Palmanovi na ženskom odjelu u zadnjem krugu sniženja jer je ostao samo XL, pa tako široko i veliko - na meni zapravo izgleda poprilično muškasto.

Hlače su mu široke i dugačke do poda s lastikom oko struka da ih putem negdje ne izgubim, a sako je bez kopčanja, s podvrnutim rukavima i lagano spuštenim ramenima. 

#baggy #oversize

Od ispod crni poluprozirni t-shirt, a za dolje sam odabrao dobre stare Adidas Superstar tenisice s najglomaznijim i najdebljim džonom koji si ikad vidio.

A onda sam bio spreman za Concept.

Prvo smo se svi skupa našli u Apotheci, mojem novom omiljenom mjestu u gradu, na brzinskom Aperolu, ali morali smo požuriti jer Concept drži rezervacije do 22 sata. Ako ne stigneš do tad - tvoj romantičan stol kraj wc-a pada u ruke prvog idućeg romantika koji vodi svoju ekipu van. 

Kako smo se približili Trgu Šišmiša, moje uši je zabolio iritantni visokotonac nalik Ivani Brkić. Ma ne, pa nije to Concept, tamo se pušta strano, mainstream, Dua Lipa i sve ono što ja slušam.

Ali ne.

Oči boje kestana orile su se cijelim Trgom. I što smo bili bliže tom našem stolu kraj wc-a, muzika je bila sve glasnija, a moja glava je sve više i više žudila za Brufenom od 800 miligrama.

Kad smo stigli do stola, više nisam čuo svoje misli.

Sva sreća pa nisam bio jedina frapirana osoba za stolom, pa smo ubrzo izašli van da prvo procesuiramo što se dešava, a onda da se dogovrimo što ćemo dalje.

“Dua Lipa, a? Mainstream?“

-“Pa ja sam tako čula, ne bi nas tu dovela da sam znala da je ovako. A gdje ćemo sad? Gdje sad možemo nać stol za šestoro?“

-“Dobro, jel možemo bar ostat tu na terasi? Bubnjići će mi eksplodirat unutra!“

Lana nam je ipak uspjela dogovoriti stol na terasi, ali bez stolica. Srećom, nije mi pala kruna s glave.

Naručili smo dvije boce gina i nekoliko malih tonikića koji su došli zajedno s dvije velike sjajne prskalice koje su momentalno završile na Laninom Instagramu. Nakon nekoliko cuga - ni ovaj trash party nije bio toliko grozan.

I taman kad sam se dovoljno napio - postalo je još bolje. Sve prskalice u klubu su se zapalile, začuo sam neki poznati beat - tuc tuc - AJME PA DAVID GUETTA!

Bar jedna pjesma koju ću večeras znati.

I taman kad sam pomislio da Kid Cudi kreće pjevati “All the crazy shit I did tonight…“ - klubom se zaorila “Ako pričaš da igrali smo žmurke, tvoje lomiće on ruke, moje platićeš mu greške…“

“facepalm“

Sandra Afrika Paprika na beatu Davida Guette. 

Za ovo mi treba gin&tonic u omjeru 1:1. Ili samo gin. Whatever.

Ali u jednom trenutku mi je samo postalo slabo. I trebala mi je čaša vode da dođem sebi. I stolica - da sjednem.

Vrlo jednostavno - vjerovatno si pomislio - odeš za šank i zamoliš čašu vode. Da, to sam i ja rekao sam sebi. 

Ali zar stvarno misliš da je ikog briga za to što tebi treba čaša vode dok svi oko tebe naručuju boce od 100+ eura?

Naravno da ne.

Ali ja sam se, bez obzira, naivno naginjao do šanka preko svih i derao se “MOŽE ČAŠA VODE MOLIM VAS!!“ iako su mi to samo mogli pročitati s usana koliko je Ceca bila glasna.

A onda mi se učinilo da mi netko od iza prolazi rukom kroz kosu.

Ali nisam vidio nikoga i opet sam pokušao moliti za vodu - bezuspješno. 

“Šta ti treba, ja ću im reći“ - osjetim nečije ruke oko struka i nepoznati muški glas kako mi govori direkt na uho.

Okrenuo sam se iza sebe i vidio tipa koji je (doslovno) isti MC Stojan. Tamnoput i crn, kratko ošišan sa gustom crnom bradom u uskoj crnoj raskopčanoj poplin košulji ispod koje su se nazirali savršeno oblikovani mišići prsa i ruku.

Jel ja sanjam?

I dok sam mu pokušao reći da samo želim čašu vode, on mi je odmahnuo glavom u smislu “Ne čujem te ništa“, ponovo uhvatio oko struka i približio me uhu da me bolje čuje.

“Samo hoću čašu vode, nitko me ne doživljava.“

A onda je mahnuo konobaru, pokazao na špinu, pa onda na mene i ja sam u rukama imao veliku čašu vode s puno leda.

Moj spasitelj!

Ali ne kužim - jel on to napravio jer je dobra osoba ili zato jer je neki gej kojem sam se ja, eto, svidio? Jesam li ja ovu situaciju treba shvatiti kao neki ulet, ili samo kao ljubaznu gestu nekog random tipa u klubu?

Vraćam se van svojoj ekipi totalno šokiran onim što se sad desilo, ali moram prešutiti jer nisam sa svima toliko otvoren da im priznam da sam imao bliski susret (vjerovatno) najzgodnijim tipom u kafiću koji mi je sredio čašu vode i da sam se potajno ponadao da je to ipak bio ulet.

Ako je stvarno bio ulet, istovremeno bi volio da se opet vidimo večeras, ali opet i ne bi - jer ne znam kako bi sad to sve skupa objasnio ekipi. Kome ja sad to mašem? S kim ja to sad pričam? Jel mi to neki frend kojeg oni ne znaju? Ili je to neki novi frend kojeg sam tek upoznao?

Ma daj, molim te. Kad ja “tek tako“ upoznajem frendove u narodnjačkim klubovima??

A onda, usred cijelog tog mozganja i glumljenja da sam totalno “cool“ - Stojke mi je namignuo tamo negdje dva stola dalje. And I froze.

OMG, mislim da je ovo ipak bio ulet.

Šta baš sad? Dok sam s ekipom? Dragi Svemire, pa zar nisi mogao malo bolje ovo natempirat? Možda nekad kad sam sam. Ili s Larissom? Ili samo s Lanom? 

Znam da sam htio nešto nalik ovome, ali ne pred svima. Ne ovako javno. Sad definitvno nije pravi trenutak za namigivanje i požudne poglede. 

Od silnog razmišljanja totalno sam se otrijeznio. Andrej je bio toliko pijan da nije mogao više stajat na nogama, a Lana se krenula crveniti jer je imala osjećaj da ju on sramoti pred svima. 

I tada smo odlučili da je vrijeme za vrući burek kod Braće.

Andrej je hodao (ili teturao) između nas dvoje, naslonjen na naša ramena i tako smo, laganim korakom bili na Školjiću.  

Njih dvoje su ostali vani na hlađenju, a ja sam ušao po dva bureka od mesa, jedan od sira i dvije boce vode.

“DEVET I OSAMDESET!“ - bome, ni burek više nije jeftin - prošlo mi je kroz glavu dok sam prebirao po novčaniku da nađem karticu.

-“NE RADI POS, SAMO GOTOVINA!“ - zvučalo je kao da je ovo izgovorila već 863. put te večeri.

-“Ajme… Ali nemam gotovine. Jel možete pričekat samo da…“ - i u tom trenutku joj je netko pružio 10 eura na pult. 

-“Ma ne, ne, vani su mi…“ - a onda sam se okrenuo i vidio Njega. John Doe, MC Stojan s Ali expressa kojem ne znam ni ime. 

-“Ne brini, ti ćeš kavu drugi put“ - samo je namignuo i pružio mi mobitel. Sad mi više ništa nije bilo jasno.

-“Ammm… Pa hvala… A šta ću s mobitelom? - bio sam totalno zbunjen.

-“Pa kako misliš da ćemo se dogovorit za tu kavu ako nemam tvoj broj?“

I tako sam mu ostavio svoj broj. A onda smo oboje izašli van, prošli kraj cijelog reda ljudi koji čekaju burek a pritom su prisustvovali cijelom ovom razgovoru i svatko je otišao na svoju stranu.

Zemljo otvori se.

“Ma koji ti je to sad??“ - pitala me Lana čim sam im se približio. - “Ajme, zgodan je!“

-“On nam je platio burek.“

-“Haa? Pa zašto??“

-“Ne radi im POS, a ja nemam keša.“

-“I? Koliko će te to koštati?!“

-“Pa… za sad broj telefona i kava.“

I onda smo se odvalili smijati.

Pozvali smo taxi i uskoro je svatko bio kući, u svom krevetu.

Od najvrućijeg bureka prošao je jedan dan, pa onda još jedan i… onda tjedan dana. A poziva nije bilo. Ni poruke. 

And just like that, 

shvatio sam da se taj poziv nikada neće ni dogoditi. 

Dobio sam ono što sam od početka htio, ali ipak nije bilo pravo vrijeme za to. Hoće li ikada biti pravo vrijeme? Hoće li se ikada kockice posložiti točno onako kako smo mi to zaželjeli? U pravo vrijeme, na pravom mjestu?

Svemir je čuo moje negodovanje vremenom radnje i prekinuo sve daljnje korake - barem sam si ja to tako objasnio.

A onda sam odlučio da odustajem. 

Odustajem od očekivanja. Pritom ne mislim na ciljeve koje si zadajem, snove koje imam i želje koje pokušavam ostvariti. Odustajem od neostvarivih maštarija, nemogućih scenarija iz filmova, pretjeranog razmišljanja i pretpostavljanja kako bi stvari zapravo trebale izgledati.

Nikad ne znaš što ti “sutra“ može donijeti. Možda zgužvano satensko odijelo, a možda nešto puno veće od bilo čega o čemu si maštao.

XOXO