“Jesam li (ne)vidljiv?”
Da bi napisao nešto snažno, moraš osjetiti neku snažnu emociju. Ili doživjeti neku jebenu situaciju. A najbolje bi bilo imati jebenu situaciju koja će izazvati snažnu emociju. U mom slučaju bilo je dovoljno prošetati Towerom u kožnim hlačama. Ne može se izbrojati koliko ljudi - uglavnom straight muškaraca - me zaprepašteno odmjerilo. Kao da hodam na tri noge. Kao da vučem rolu wc papira za sobom. Skoro kao da sam pobijedio na Dori. Toliko lica. Toliko podignutih obrva. Nitko od njih me ne poznaje, a ipak svi imaju mišljenje. I onda sam sjeo u knjižaru i samo se zapitao “pa dobro koji kurac?” Zašto su kožne hlače tako šokantne? Zašto me ljudi gledaju s toliko osude bez imalo truda da to prikriju. Bez imalo srama. Pogled. Od glave do pete. Širenje zjenica. Naginjanje osobi do sebe i komentiranje. Kad malo bolje razmislim, takva reakcija i nije toliko strašna u odnosu na ono što vidim kad otvorim FaceBook i uđem u komentare nekog članka...